Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
NAGIBAGI blog
Ide Moca sa balkana, zaplakala marakana, marakana sva u krvi, Partizan je opet prvi!

Rođen 2. juna 1950. u Beogradu.

- Jugoslovenski rekorder u broju odigranih utakmica - ukupno 753 susreta i 308 golova za Partizan!

- Član Partizana je postao sa 12 godina, prošao je sve selekcije crno-belih i 1968. postao prvotimac, igrajući u navalnom triju i jedan pd najistaknutijih fudbalera i najzaslužnijih članova ekipe. U dresu crno-belih tri puta je osvajao prvenstvo Jugoslavije: 1976, 1978. i 1983.

- Od jula 1978. do jula 1979. igrao je za francusku prvoligašku ekipu Girondins de Bordeaux, da bi naredne sezone ponovo obukao dres crno-belih. Karijeru je završio u sezoni 1983/84. i 1. juna 1984. postavljen za tehničkog rukovodioca FK Partizan.

- Uz 11 utakmica (i četiri gola) za omladinsku (1967-1968) i 12 susreta (i tri gola) za mladu reprezentaciju (1969-1974), odigrao je i 14 utakmica i postigao četiri gola za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 20. septembra 1972. protiv Italije (1:3) u Torinu postigavši jedini gol za Jugoslaviju, a od dresa s državnim grbom oprostio se 4. oktobra 1978. na utakmici protiv Španije (1:2) u Zagrebu.

- Spada u red najboljih i najzaslužnijih fudbalera koji su nosili dres Partizana, pa je tako dobio priliku da bude prvi stručnjak crno-belih u sezoni 1988-89. Nakon toga tri sezone, kao stručnjak predvodio je grčki Panionis, da bi se 1992. otisnuo na Kipar i vodio Apolon, Salaminu i Etnikos, a zatim i nacionalni tim Kipra. U januaru 2006. preuzeo je rumunski Farul, ali je nakon loših rezultata na početku sezone 2006-2007 dobio otkaz, da bi u oktobru 2006. postao šef stručnog štaba solunskog PAOK-a.

Sa Mocom u timu, Partizan je bio šampion, a kada je Moca otišao u inostranstvo, Partizan se borio za opstanak u ligi! A onda je Moca ostavio inostranu karijeru, zaradu i devize, kao nešto što je pravim ljudima nevažno, raskinuo ugovor i vratio se da pomogne svom Partizanu!!!

Kao u bajci gde dobro uvek pobeđuje, Moca spašava svoj klub od ispadanja, osvaja sa njim još koju šampionsku titulu, i, u njemu završava svoju igračku karijeru.

Razmišljajući kako da započnemo naše druženje i zajedničko putovanje kroz neka stara i lepša vremena, setio sam se jednog dogadjaja iz daleke 1984, kojem sam prisustvovao. Oproštaj Moce Vukotića. Ne treba ga predstavljati mojim vršnjacima. Ipak,za mladje-fudbaler, legenda, ma čuj legenda, ikona Partizana. Njegov stub i kapiten, najbolji igrač više od decenije.

Poslednje kolo protiv sarajevskog Željezničara u Beogradu, Partizan ima još samo teoretske šanse za titulu. Kiša lije kao iz kabla, ali ipak 12.000 ljudi dolazi na stadion, ne toliko zbog eventualne titule, već zbog oproštaja sa Majstorom, da, Majstorom sa velikim M.

Partizan gubi na kraju,ali zar je to bitno? Majstor je na ramenima, nose ga ka "jugu". Jedna sjajna i časna karijera je završena. Ničim uprljana. Nema tuge zbog poraza, ma ko o tome da razmišlja. Jer as odlazi. Sa preko 700 utakmica u Partizanu i samo 13 u reprezentaciji. Nepravda, velika. Ali Moca, uvek dostojanstven, nikad nije kukao zbog tog podatka.

Zašto baš pišem o Moci? Jer je junak mog detinjstva, jer je personifikacija svega onog što sportista treba da bude. Harizma, majstorstvo, čast i viteštvo. Ovo se ne zaboravlja: godine 1978, Moca odlazi u Bordo,da unovči svoj kvalitet. Sledeće sezone Partizan jedva ostaje u ligi! Agonija u klubu. Ništa bolje se nije predvidjalo ni za sledeću sezonu. Tada Moca Vukotić pravi neverovatan potez. Ostavlja Bordo i internacionalnu karijeru i vraća se da pomogne svom pravom i jedinom klubu. "Džaba vam novci,moji sinovci..." Objašnjava zapanjenim Francuzima da su pare sjajne, ali da je ljubav prema Partizanu ipak nešto najsjajnije u njegovom srcu (nije zlato sve što sija).

Možete li da nadjete medju današnjim sportistima nekog novog Momčila Vukotića? Mućkate glavom? I? Teško, je li tako? Nemojte kriviti te mlade ljude. Vreme je takvo, mrvi ih i pravi bezdušne mašine od njih. Veći je fazon imati sopstvenog portparola, nego hiljade ljudi koji ti kliču. Zato je priča o Moci jedan vapaj za povratak duše i časti u sport, ali pre svega u naš život. Mogla je to biti priča i o nekom drugom...Neka nam ova priča da bar nadu u neki novi početak i neko novo vreme. Vreme srca i volje, a ne dopinga. Vreme likova sa dušom,a ne Pokemona i Digimona. Vreme prirodnih, a ne silikonskih grudi. Vreme fudbalera koji vise na ogradi, zagrljeni sa navijačima, a ne onih koji vise na splavovima. Ima li nade?



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 0  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

 

Korisnik
offline
offline NAGIBAGI (24)
Srbija, Beograd, Beograd



Blogovi: tagovi
nema tagova