Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
Boristheblade blog
Kazem ti...
Kažem ti...
Srešćemo se mi jednom…
Možda u drugom gradu, drugoj ulici, pred ulazom neke škole, na rasprodaji nameštaja, nekom koncertu ili književnoj večeri… Ma zar je važno gde? Samo, kažem ti, srešćemo se mi jednom. I pitaćeš me gde živim, šta radim, imam li decu… a u sebi ćeš se ptati: »Kako li joj beše ime?«.
Da, kroz ubrzani film u mislima vratićeš se, na tren, u te srednjoškolske dane. Čućeš glas profesora, šapate đaka, šuštanje bačenih papira, buku saobraćaja koja dopire kroz otvoren prozor. I stajaćemo zbunjeni jedno naspram drugog premeravajući tragove vremena i drugih ljudi na licu i u očima.
U pravu si… to je sada tako daleko. Onaj strah pred pismeni iz matematike, dvočas sa Dejom koji kuva najbolju kafu u »Piramidi«, ali ne ume da oljušti pomorandžu, oni časovi prohujale filozofije sa profesorom pored reke, zamišljena odmeravanja naših umetničkih mazanija kod Cipiripija, ona jedina ekskurzija… Da za tren se vrati sve… miris peciva iz pekare preko puta, nevešti zvuk prvih akorda gitare pred naše veče u klubu, smeh dok trčimo po kiši kroz grad držeći raširenu tvoju gimnazijsku uniformu iznad glava i vukući svako na svoju stranu, tvoje skakutanje na moje zločesto: »Pazi bara!«, jer zaboravljam da naočare ne nonisiš samo uveče kad izlazimo, neverica na licu prodavačice kad skonta da smo probali pola butika da ubijemo vreme predčasa koji smo gubili, opustošena ruža u dvorištu tvoje bake za Anu i Rika, preslišavanje latinskih citata na putu do diskoteke (znas sad je tu prodavnica računarske opreme i neki kozmetički salon!), ona tajna šifra »masa ljudi – nigde žive duše« - koja je značila da oni koji se nama sviđaju to veče nisu u gradu ili ona još tajnija »slušaj reči oovee pesme!«… Setićemo se tvog žara dok mi držiš »kratki« popodnevni kurs iz istorije, mojih muka da napravim izbor za sledeći članak »Pesnici našeg srca« u školskom listu, onog plišanog mečeta koje si zdipio za mene na Zlatiboru (jeftino si prošao, znaš!)…
Sve se to vrati u trenu, sve… osim one energije i naivnosti, onog poleta, verovanja i snalažljivosti dok divljaju ratovi, inflacije, kriminal, beznađe i bezčašće oko nas.
I neće biti dovoljno desetak minuta razgovora da oživimo onu nekadašnju prisnost, da obrišemo godine i otuđenosti koje su ostavile. Oboje ćemo to shvatiti i zaćutati…mi koji smo uvek imali zajedničke teme, mi koji smo se svađali oko toga ko će pre doći do reči, mi koji nismo poznavali tišinu. Ućutaćemo zbunjeni, začuđeni i postiđeni u isti mah, mi odrasli, ozbiljni ljudi sa životom podeljenim na dane i danima podeljenim na brige i probleme.
Požurićemo svako na svoju stranu pravdajući se poslom, ručkom, obavezama i porodicom koja čeka…U oproštaju, uz setan osmeh, setićemo se one istine koju su nam drugi izrekli. A tvrdili su nam da nam ništa ne može oduzeti ono malo sunca, onu mrvu radosti koju jedni drugima dajemo. To nam ne može oduzeti vreme koje nezadrživo juri napred, ni telefon koji ćuti, ni prazno poštansko sanduče, ni uzaludno čekanje voza iz daleka po peronima svetskih metropola… Živi to i dalje u nama, na izbledelim fotografijama, u starim spomenarima, melodiji neke drage pesme, čak i u ovim nesavršenim rečenicama koje  razmenjujemo, a nekad bi nam delovale smešno.
Nije bitno gde i kada, na kojoj strani ulice… samo, kažem ti… srešćemo se mi jednom. I pitaćeš me gde živim, šta radim, imam li decu… a u sebi ćeš se pitati: »Kako li joj beše ime?«.
I možda ćeš se tek kasnije, u kasnoj večernjoj tišini, setiti. Možda ćeš u samoći, iznenada, u toj ženi sa tragovima tuge u očima prepoznati neuspelu, nostalgičnu poetesu, prva klupa u redu do vrata. Onu koja je poklanjala pregršt stihova za nezaborav…
Kažem ti, srešćemo se mi jednom…

PLAYGIRL & PLAYBOY Klub
 


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 0  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

 

Korisnik
Blogovi: tagovi
nema tagova