Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
zagibg blog
Nije na odmet pročitati i podsetiti se!!!!!1608186989.jpg 

У Нишу је име Стевана Сремаца, рођеног Сенчанина, незаобилазно. Куд год да кренете, наилазите на његово име и трагове. Његово име носе улица, гимназија, Народна библиотека, има спомен-бисту испред Народног позоришта и у фоајеу позоришта, спомен-чесму и споменик са чувеним Калчом и његовим чапом у Копитаревој улици, познатој по старом називу-Казанџијско сокаче у центру града. Ових дана откривена је и спомен-плоча на месту где је некада била кафана *Маргер* у којој су гости били Сремац, Калча, Ивко, Курјак, сликар Стеван Никшић Лале, глумци Добрица Милутиновић, Чича Илија Станојевић и на кући Живка Ф. Мијалковића - газда Ивка, нишког јорганџије, Сремчевог јунака из *Ивкове славе*. Дан раније у галерији Народног музеја отворена је изложба *Стеван Сремац и стари Ниш* која је још једном подсетила Нишлије на некадашњег славног суграђанина.

Познати писац живео је у овом граду од 1879 до 1892.године и оставио значајан траг у његовој култури. Оснивач је позоришне дружине *Синђелић* и градске читаонице у којој је био први деловођа. Радио је као професор за српски језик, литерарне облике и географију, општу и националну историју. Био је сарадник у листовима *Стара Србија* и *Нишки весник*, национални романтичар, васпитач бројних генерација и писац који је увео Ниш и његов специфичан говор у српску књижевност.

Стеван Сремац је био и пословођа гимназије која данас носи његово име. Елем, 27 јуна 1890.године ученику трећег разреда Радивоју Вученовићу дарована је књига за врло добар успех коју поред директора Марковића потписује и *послобођа Стеван Сремац*. Реч је о другом издању Историје Србије*Списаније* Симе Милутиновића Сарајлије. У књизи се наводи да је *Ниш на граници Србије и Булгарије, а Нишанину, као првавом имену житеља нишког, супротставља се Нишлија као турска ријеч*.

Сремац се дружио са Нишлијама свих фела, од занатлија и ловаца до глумаца и професора. Своје кафанске другове овековечио је у књижевним делима. Кроз његове приче дефилују ликови старог Ниша, чорбаџије, хаџије, занатлије, писари, практиканти, чираци, измећарке. Пажљиви читаоци *Ивкове славе*примећују да је лик жене главног јунака - јорганџије и слављеника Ивка дат само овлаш. Меџутим, Миодраг Анђелковић подсећа да се Ивкова жена Костадина сама постарала да не буде тако бледа потоњим Нишлијама. Као и бројне суграђанке отишла је у Габровачки манастир, тадашњу нишку цркву, и овековечила своје име тако што је даривала фреске архангела Михаила и Гаврила.

Један од Сремчевих љубимаца био је и чувени глумац Добрица Милутиновић. Сремац се често играо са њим, разговарао и цупкао на колеенима. Добричин отац Стеван једном је замолио Добрицу да чика Сремцу одекламује песмицу којој су га сетре научиле. Дечак је узбудљиво одрецитовао једну патриотску. Сремац се задиви његовој обдарености, устаде са миндерлука и рече свом имењаку, оцу Добричином:-Стево, овај син ће ти бит глумац.

Његово пророчанство се, као што знамо, остварило, а судбина је хтела да ова два великана буду заувек заједно. Када је у Нишу пред Други светски рат саграђено ново позориште, у фоајеу су постављене бисте Стевана Сремца и Добрице Милутиновића.

Најзанимљивије је свакако како је Стеван Сремац био наумио да изврши самоубиство, а онда се пишманио. Наиме, у писму које је послао сестри Десанки Поповић 23. јула 1892. године, пише: *Ја сам овде већ дванаест дана. За све ти хвала у писму, само не за ону вест која ме је поразила. Мислим на вест о госпођици Ж. Када сам прочитао, одмах сам полетео преко вашаришта (јер ту у близини седим) па право на Нишаву. Нишава беше набујала, па само ваља кладе, запенушала и узбуркала се, па пропиње високе таласе-узбуркано све као у души мојој. Ја сам решио био на очајан корак. Кад сам дошао на обалу нишавску, осврнем се још једанпут на Ниш, погледам Суву планину, Виник и Горицу, на винограде и на сва она места где сам онако лепо толике дане проводио. Све ми прелети у памети у оним тренуцима; и Бања где сам се толико пута за пола динара окупао (платив 3 дин. за фијакер) и Горица где сам у виноградима јео таране, ћевапа и слаткога купуса, и Виник одакле сам, попевши се на њ-уживао у лепом изгледу, све сам то, велим, гледао и осећао сад. И свему сам томе морао окренути леђа, свему томе једног тренутка рећи збогом. Погледам у реку која ће ме још који тренутак таласима својим загрлити и уједаред скочим у воду-пошто сам се пре тога свукао и у швимхозне се преобукао. Тако сам дешператно стајао у води-и размишљао како ћу слатко вечерати и кад сам осетио хладноћу, сетим се да купање више од пола сата шкоди, па лепо изађем, обучем се и одем у кафану на вечеру. Тако сам се сретним случајем спасао од очевидне смрти.*

Ово писмо објављено је у *Нишком веснику* од маја 2000.године, без објашњења да ли је ово била само једна од бројних шала Стевана Сремца.

Текст преписан из дневних новина Политика-рубрика Друштво од 15. априла 2008.



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 6  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

Luuna (47)
Jako je lep blog zagi :)))
#1, 19.07.2008 - 23:44
HVALA LUNNA,:))) POZZ
19.07.2008 - 23:58