Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
dejo36 blog

Ja, bogomi, imam sestru, i čini mi se, ne, nego znam zasigurno, otac bi je razmaka da je ona... -CHEGOVIC IX

 Poče njena majka da me pita o Crnoj Gori. "O, bili smo mi", veli, "na
moru u Prčnju. Crna Gora", veli, "ima najljepše more". Da, da, zborim ja,
najljepše... a sve bi da krenem.  Kako peče ova božja jabuka, ka da je sudnji dan... i svaki dan ovako. Da
nije ovo malo ladovine... Kad nijesam na posa, ovđe ti sjedim po cijeli dan.
A đe ću?
Doma mi se ne mili - otac i majka po vazdan o parama zbore... Ka da je
sve u njih, je l de?... Ona moja braća završila škole, pa u kancelariju - neka
ih, i to neko voli...
A mene ti je ovđe, na ovaj parapet, pod ovom lipom - najladnije i
najtoplije... Vidiš, na ulicu niđe niko - a podne je...
Da ti nešto rečem... Ovđe ti se po podne naređamo uz ovo drveće,
rijetko pričamo, ali se svi osmjehuju - biće da misle...
Zvala mene ova moja da idemo kod nje kući.
Đe?
"Kući", veli.
Čijoj kući?
Veli, "kod mene".
Zamisli, kod nje kući. Ja joj momak, i te rabote, razumiješ... a ona zove
kući. Kako kući - a otac, majka? Đe je tu stid, razumiješ. Ajde-de, da sam joj
muž, pa i da odem. Ali ovako, razumiješ - neću... A možda oće da me navuče -
ideš kod nje kući, svi te vide, uspe ti nešto, razumiješ?
I?
Odjednom naiđe otac.
A!
I - moraš se ženit!
Svi su mi zborili - čuvaj se. To su Srbijanke... nećeš se okrenut, a
ufatiće te tako da nećeš znat cipele svezat.
I neću da idem.
Mene? Mene, je li? Nije se ta još rodila...
A njoj to smiješno. Što se njenoga oca, veli, tiče što ja radim i s kime
sam. Kako to, mislim se ja, pa ti si mu šćer, koga će se ticat ako njega neće.
Ja, bogomi, imam sestru, i čini mi se, ne, nego znam zasigurno, otac bi je
razmaka da je ona... razumiješ.
I ja mislim da me taj njen otac ne razvuče ka gumerabiku ako me ufati u
njenu sobu. Ali, ajd sad ti. Koje otac, te ovo, te ono, otud odovud, ma ako što
bidne, bježaću, a ako ne... a što znam, nijesam ni ja za bačit - a đevojka zove...
I - pođem ti ja kod nje.
Veli, ima svoju sobu - zasebno. Dobro! Dođemo mi, pitam ja - moramo li
se sazuvat? Ne, veli. Dobro je kad se ne moramo sazuvat.
I, sjednem ti ja, a sve gledam kad će neko uć. Prekrstio noge, zapalio
cigar i - ćutim. Za svaki slučaj sjeo sam malo dalje od nje, razumiješ.
I sad, priča na ovo-ono, i veli, "oćeš li", veli, "da mi vidiš slike?"
Oću,reko.
To mi je izgledalo normalno - kad je bila mala, pa kako je išla na
ekskurziju, pa s ocem i majkom... I donese jednu kutiju za cipele punu puncatu
slika...
Koliko slika imaš, reko, ka da ti je otac slikar.
Ja imam, reko, jednu kad sam bio mali, šćeli da se slikamo svi
zajedno, i taman da se slikamo iza kuće, ja zakačim za jednu žicu - izbucam
gaće, a otac ufati - pa preko nosa. Tako sam ti ja tu izaša i izbucan i
izubijan.
A druga slika u život mi je ova - na ličnu kartu. Nju sam stavlja i na
knjižice za popust za gradski i svuđ đe je trebalo. Ponesem je kod slikara i
velim - napravi ovakvijeh jedno pe-šes komada.
I sad gledam onu gomilu slika, jado moj. To ti je cijeli jedan život.
Slikala se kako trči, pa kako stoji, pa velika, pa mala... pa na more. E...
Dok ti ja ne pitah - a ko ti je ovo - brat od strica?
"Ne", veli, "to mi je bio momak u - osmom."
Što veliš?!
Momak u osmom!
I još mu sliku drži zajedno sa svojima - javno!
Dovati ona da mi pokaže i druge... ovo sam, veli, na moru. I tu bješe
jedan, pa još jedan... Mene se smrče!
Dosta sam, reko, gleda, ja bi da krenem.
"A ne, tek smo" veli, "došli. Đe ću", veli? Jesam li se što naljutio?
Ne, reko. A ovđe me stislo - mene pokažuješ slike. Koliko si ih samo
naređala, mislim se. Mene si našla. je li? Mene? Da nećeš i mene da
slikaš?
I ja oću da idem i gotovo.
Taman se ja diga, kad ti uđe njena majka.
Stojim ja, stoji ona.
Smješka se... pruži mi ruku i veli: "A, to je taj Sava."
Mene stid, razumiješ. Ja š njenom ćerkom, razumiješ... sam, u sobu... a
ona mene ruku.
Progovorismo dvije-tri, ja ga ni ne mrčih, ona sve pričaše. A ja se sve
misli "koji li joj je ti Savo?" Ja je nikad prije nijesam vidio - pa ni ne zna
kako se ja zovem.
No, sjedosmo, nijesam moga otić. A kako sjedoh, zbunio se ja, pušim pred
njenom majkom, i izgoreh ruku. Ali trpim, i onaj cigar stisni pa polako u xep.
A boli, jado moj.
Poče njena majka da me pita o Crnoj Gori. "O, bili smo mi", veli, "na
moru u Prčnju. Crna Gora", veli, "ima najljepše more". Da, da, zborim ja,
najljepše... a sve bi da krenem.
Tada je bila ona moda... razumiješ, one duge kose i rabote, što ja
nikako nijesam podnosio, niti sam moga, niti sam volio to. A momci oni tamo,
oni su nosili nekakve košulje, a one ka plisirane, kako li? A košulje roze -
ženske boje, razumiješ. A ono skupljeno svuda... strašno su mi ti momci bili
ženskobanjasti, razumiješ.


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 3  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: