Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
dejo36 blog

Kad sam se vratio, zvali su me "Beograđanin" CHEGOVICH XIV

 Odem ti ja u fabriku, pokažem diplomu, još beogradsku - mislim, ih,
ova se više tretira no ove domaće. A šef kadrovskoga mi veli:
"Dođi," veli, "sjutra. Dako ti nađemo nešto." A mislim se, oćeš vala ili živ nijesam.
Kad sjutradan, tetka otišla, a ja tek po podne moram u školu. Tetka na
posa, a mene sinu ideja. Reko: brale, ja moram, reko, da idem u školu, a ti ako
oćeš ova tri-četiri tanjira... razumiješ? Ja to činim, reko, svaki dan. A,
reko, sad nemam kad. Pa da tetka ne viče, ti znaš, ako nam je tetka, nije ni
majka. Nego, razumi me, moram u školu, pa, ako oćeš, ti to na brzinu. kako
bilo...
I ne dam mu da razmišlja, razumiješ, nego bjež. I pravo u bioskop. A u
Beograd ima na svaki ćošak po bioskop, i po cio dan rade.
Kad se ja vrati, viđi ja što je on učinio - očistio sobu, kuhinju, svaki
tanjir opra, uredio kredencu... sve, razumiješ!
Smiješno mene... a nijesi trba toliko, reko.
Utoliko dođe tetka s posla. Kad ona: "Ko je bio?" Reko, nije bio niko.
"Jeste, kako nije. Ko je žensko bilo ovđe?"
Što žensko, reko?
"Jes", veli, "ko je ovo fino uredio?"
A brat da bi mi pomoga, veli: "To je Savo", veli, "uradio".
Ja više ne mogah izdržat, no počeh da se smijem i reko da je to jedan
koji to nikad ne bi, al mu se omakla riječ...
Jes, a pogledaj ovđe - bi reka čojek, sve delija do delije - a ko zna što
doma sve ne rabotaju... Pušti jadan, znam ja to...
Kad sam bio u Beograd, najprije mi se sve činjelo lijepo, dobro, a
poslije - sve mi je smetalo.
Tako ti je bilo i ovđe, prije no sam otiša, sve je bilo - kako je bilo. A
tako je bilo od vazda. Nijesam ima što mislit, sve je bilo smišljeno... Ali
kad se vratih... Ni s kim se ne mogu složit, ni s kim isto ne mislim - pa ni sa
samim sobom... I sad, đe sam to ja, ko sam ja - ni ne mislim... a i ko će mislit
na ovu vrućinu...
Ali, da ti rečem - nijesam ni znava da sam Crnogorac, ono znava sam,
ali ne toliko da se ne može disat, dok ne dođoh u Beograd.
A ti si Crnogorac! A! Ti hrabar, ti dobar, to ovo, ti ono... Pa i ja viđeh
da nijesam za bačit - Crnogorac, jado moj!
A najviše me je začudilo što su svi, ama svi zborili - i ja sam
porijeklom Crnogorac. Znaš, meni je pradeda iz Crne Gore, ne znam kako se
zove mesto, ali, mi smo negde oko Cetinja.
Ah, koliko ima naših, jado moj, samo su se pritajili, a po popisu nema
nas više od po miliona.
Najgrđe mi je bilo, kad se vratih, što sam ja osjeća da sam Crnogorac. U
Beograd se navika - Savo Crnogorac, Savo Crnogorac. A ovđe su svi, jado moj,
Crnogorci...
Kad sam se vratio, zvali su me "Beograđanin". Kad bih bilo što htio
da kažem ili bih reka, zborili su: "A, ko može s tobom... ti si bio u Beograd,
je li?"
A zboraše mi tetka: "Ne idi, zaposliću te ja ovđe, ja sam referent za
kulturu,"
A i ona đevojka... volio bih bar da imam njenu sliku...
Završio sam školu. Doša kući. Mislio sam zaposliću se odma...
Prođe jedan dan, ja se ne zaposlih. Prođoše i dva dana i tri. E, reko,
mora se nešto radit. Moj posa ne mogah dobit, a pokušava sam.
Odem ti ja u fabriku, pokažem diplomu, još beogradsku - mislim, ih,
ova se više tretira no ove domaće. A šef kadrovskoga mi veli:
"Dođi," veli, "sjutra. Dako ti nađemo nešto."
Ako imaš daj sad, što sjutra...
A opet, mislim se, možda ću dobit posa. I dođem ja kod njega sjutra. A
on mi veli:
"Opet ti. E pa nije to lijepo od tebe. Misliš, čim si doša - mi jedva
čekali na tebe."
I vidim ja, ne mogu dobit posa, pa bog. "Dođi", veli, "sjutra... A čegović
si ti, momče?"
Mene se smrče. Zafrkaje me već deset dana, a sad pita čiji sam... Kake
to veze ima? Kake to veze ima, počeh ja da vičem, ja sam ja!
Što tu ima moj otac i moje prezime!
Imam li ja diplomu - imam, jesam li završio u Beograd - jesam! E, pa,
što oćeš više.
Nijesam ja nikakav čegović - ja sam svoj čojek!
"O", veli on, "jesi li", veli, "ti doša mene da primiš na posa ili ja
tebe? A, Beograđanin?"
Ne znam što mi bi, tek, skočio sam i tako ga oprčio preko nosa da sam
mu slomio dva zuba... Dobro, nijesam baš dva, ali sam mu okrvavio njokalicu.
I, zapamti, reko, ja sam Savo!
Ima sam jednoga druga koji je završio ekonomsku školu. "Savo, veli, ni
ja ne radim svoj posa, oli, veli, radit sa mnom - dok se ne zaposliš?" Oću,
reko. I počeo sam da molujem š njim. Kad sam doša kući uveče, onako
ofarban, i od kreča - otac skoči - "Jesam li te zato šilja u Beograd - da
budeš moler? To si moga bit i da ne učiš to đavolje. Samo oćeš o obrazu da
mi radiš, da mi se cijeli svijet smije. Taman si", veli, "škole u Beograd
završio. I počeo sam", veli, "posao da ti tražim, a ti... Idem sjutra u
fabriku, tamo je Dimo glavni. Zaposliće te odma. Nijesam ja", veli, "tamo
neki, pa da mojega sina ne zaposli. Ja sam njemu valja, i to kad je bilo
tanko..." Razvika se on, a ja ni ne zborim da sam već bio u fabriku i da sam se
upozna s Dimom.
I sad, radio ja s tim mojim drugom, kad ne prođe ni tri dana, a dođe
pismo iz fabrike - primljen, potpis: Dimov.
I sad - neću da idem tamo. Imam i ja svoje dostojanstvo. Kad nije htio
mene da da posa na moje ime - sad na nečiji ugled - neću.
Ih! 


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 0  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: