Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
dejo36 blog

ZA one sto su cekali kompletan text -

Dragan Uskoković

ČEGOVIĆ
  Monodrama Čegović premijerno je prikazana u Ateljeu 212 1977. godine u režiji Slobodanke Aleksić. Ulogu je tumačio Petar Božović.

ČEGOVIĆ

Imaš li vatre? Daj, duše ti očine. Ja nemam više ni zrna... e, fala ti.
Oli? Ma zapali...
Viđi, da ti rečem. Da me čojek pita: "Šta to bi? Đe si bio? Đe si sad?
Što, kako?..." ne bih umio odgovorit. A, čini mi se da ja tu nijesam kriv...
A u osnovnu školu nijesam bio loš đak, mada sam knjigu rijetko vata u
ruke. Osim kad sam mora, kad su me naćerali...
Tri dana bješe pred kraj godine, predavaše mi Vukan crtanje... I sad,
ja sam nekad crta, i dan danas ne crtam loše. Mislio sam, ocijeniće me na
ovo što sam dosad crta... a ja ni knjige ni sveske, niđe ništa. Kad! Ono nijesu
bili ka ovo sad, dnevnik s dvades imena, već dva-tri na jednu stranu... i ja
vidim okreće baš na moj list, i ja - tap! Pa kroz prozor.
Vukan skoči: što je, drž ga... ja bjež...
A nastavnica iz matematike, i u matematiku nijesam bio loš, onako
srednji - ka svaki... I nas nekolicina rekosmo da ćemo da idemo u "tehničku",
mada ja tu školu nijesam volio nikako... Matematika, matematika,
matematika, da ti oči ispanu... ali đe ćeš mimo društva.
A i otac mi je volio da mu jedan sin bude književnik, jedan doktor,
jedan inženjer - da se ponosi sinovima. Sestru nije ni spominja...
I ja reko toj nastavnici matematike tu želju. A ona mene - krk,
jedinicu! "To ti je", veli, "preventiva za prijemni". Da polažeš i ovo, i da
se bolje spremiš za prijemni..." Ne zborah ništa. Smatra sam je - pametna
žena, bolje ona zna no ja ka đak... Te se spremaj, uči.
I, bogomi, položih!
Ne samo ovaj popravni, već i prijemni.
A kako?
Došli mi svi pred školu. Đaci. Neko s majkom, neko s ocem. Sa mnom
bješe doša otac... a ja ka dijete, taman, počeo bijah da čupam nekakvo lišće
sa onije grana. A Pavle izađe. Nijesam ni znava da će me on pitat, ni da je on
nastavnik, ni ništa.
Kad, veli, "spuštio si se", veli, "s tija brda, pa si", veli, "doša da
brstiš ovođen".
Bogomi, mene ufati nešto muka kod toliko đaka i toliko roditelja. A
najviše mi muka bješe od oca.
Reko - spuštio, bogomi, ma i ti da založiš, ne bi ti loše bilo. Kako
su reagovali svi okolo, otac mi reče: "Sine, ti položi, no ajmo..."
Neću, bogomi, dok se ne vidim još jednom š njim. "Ma nema ti druge",
veli, "no ajdemo".
Ja ne šćah, nego pravo u zbornicu, ne, nego u učionicu, đe je ovi pita.
Kad evo ti ga on, ka po običaju, to sam poslije vidio, diga noge na sto. I gura
mi listicu, obraza mi, drugu neku, onu koju on oće, da me bači. No moga me je on
i bez toga bačit. Ja ne uzeh onu njegovu, no uzeh drugu. Kad me on pita za ime.
"Kako se", veli, "zoveš?"
Savo, reko.
"Ne pitam te", veli, "to, no prezime?"
Pa što ne rečeš, velim ja, tako i tako.
A on ti se zamisli. "Što ti je", veli, "Vajo?"
Brat od strica, reko. A koliki smo rođaci, mogli bismo se ženit. Ali,
ja sam zna - on je sa onijem Vasilijem "strikovijem" četrnaes godina učio
zajedno! I, bogomi, to me spasi. Pita me za njega, ovamo-onamo i na kraj veli:
"Uradi li što?"
Uradih dva, reko.
"Aj", veli, "treći ćeš na tablu".
Te on mi ga diktiraj, a ja piši. Nije bilo ni deset minuta, a on veli:
"Ajde", veli, "položio si".
Kad sam izaša, niko vjerova nije da sam ja položio. Otac bješe vas u
znoj.
"Što", veli, "bi?"
Položio sam!
Svako je živi mislio da sam ja ekspert za matematiku, iako ja lijepo
znam kakvi sam bio, razumiješ.
Tada sam popio prvo pivo u život...
Otac me povede u kafanu da mi čestita... E...
Au školu se ufatismo, društvo, nas osam. I svi u zadnje klupe. Bogomi,
tada su me cijenili ka finoga, poštenoga...
A Kemo, jedan moj drug, vazda je ima para. Bio je bogat. Otac mu je bio
krojač. A bio je s nama i jedan Lazo koji nije moga izgovarat "s" već sve "š".
Njemu se Kemo najviše sprda. I Lazo govoraše: "Vala ću te omrsit jednom.
Neka, neka, omršiću te", veli. Mi smo se smijali tome. Niko nije vjerova da
će on donijet slaninu u školu. Ali, donese je!
Dogovorismo se nas nekolicina - i jedan mu skoči na leđa i - tap, na
zemlju, a Lazo slaninu Kemu posred usta, krk! Razumiješ.
A on je strašno gleda na to da ne dodirne slaninu ili svinjsko meso.
Vjerova je u nešto, razumiješ.
Mi smo mislili umrijeće.
Zapjenio!
A i prepadosmo se, ako ko sazna iz škole išćeraće me!
Šovinizam, razumiješ. Malo slanine i eto ti šovinizam...
Udarili mi protiv vjere, razumiješ, protiv svega... Ali Kemo, bogomi,
ne priča nikome, a Laza nije smio tać od nas, razumiješ.
Eto, viđi, kako se vratih iz Beograda, još nijesam odio tamo. ka da je ta
škola mimo svijeta. A i što bih iša? Pa ona je i za mene daleko... niko od
mojih drugova ne uči više tamo... A šta je sve stalo u to što je tako brzo
prošlo...
A što ćeš, sunce izbriše i poveće stvari, a ne - moju želju da odem
tamo...
A jedanput, jedan momak iz "ugostiteljske" htio da otme cigar jednome
malome na ulicu, pored škole. A ja i Vesko, jedan moj drug, stajali tu. I ovaj
iz "ugostiteljske" oće da ugasi cigar na njega.
Ja velim, što je to, momak? A Vesko iza mene šakom posred nosa ovoga
iz "ugostiteljske". te on njemu ugasi cigar.
Poče tuča, razumiješ. Počeše da iskaču iz njihove škole đaci, a nas
dvojica. Kad jedan njihov s leđa lupi Veska, a on ti nogom, ne, ne, nije tad...
Poslije je za inat nogom slomio vrata. I završi se nekako tuča. Mene se nije
niđe poznavalo, samo dvije frčke krvave na rukav - i to od njih.
Poslije su ne zvali u zbornicu...
I tada sam zaradio jedan pred isključenje.
Ima sam jedan, ali ovo "pred isključenje" mi je dodato. To je bilo
nezgodno, imaš jedan, ka da i nemaš, neće te išćerat, ali ovo... Počnu da te
tretiraju ka silexiju, razbojnika, ovo-ono, iako si ti miran. Šališ se, nikad
nijesi zaslužio... nikad nikakav teški ispad, da si nekoga udario mučki,
podmuklo - nikad!
Svi ti moji drugovi bili su dobri momci...
A pred kraj smo nastradali. Nijesmo imali te ambicije da učimo.
Najveća ni je muka bila jer smo imali, na primjer, po pet istih časova
zaredom. Pa onda profesor spoji te časove, ono imamo odmor po pet minuta,
razumiješ. Pa sjedi i crtaj po pet sati. Svi smo bježali od toga, a to nam je
bila glavna nauka, i zato smo i propali...
No, treba da završim školu, a vidim e je neću nikad završit. I jedne
godine velim ja - idem u drugu školu da učim.
Dako mi daju prelazne.
Dobijali su i kod nas dvojke, ma rijetko.
E, čuo hemičar da ja idem i veli: "Daću ti", veli, "četvorku, samo ako
ćeš da ideš". Raznježio se on, misli, ako ću ja da idem - otiće svaki. To je
bilo pred kraj prvoga polugođa, dade on mene dvojku odma.
Aj da ti je bilo viđet njegovo lice kad me viđe u drugo polugođe opet,
jado moj.
A ja što ću, mora sam tu opet doć. E... a jedino sam tako kod njega moga
dobit dvojku.
Oni šunjavci što su bubali dan-noć, dan-noć, jedva su znali za dvojku,
ali profesori su im ih davali za trud, a mi smo vazda za tu dvojku znali.
Ali profesori su znali da možemo i bolje, pa su ni baš jedinice davali.
Mene su zborili, i ne samo mene - otrgni se od društva, bolje ćeš proć.
Ali kako da se odvojim od društva, kad sam to ja? Kako ćeš se otrgnut od
samoga sebe?
...E sad treba da se upišem u Beograd, u neku drugu školu.
Ovamo sam ga bio prećera. A ko? Neće s takvim dokumentima.
Išćeran bez prava upisa!
Predlaže Tranjo Milov, ma bješe li on zaboga... da švercujemo
dokumenta, razumiješ, da izbrišemo ono vladanje. Ono mi je bilo najgrđe. A,
nikako! Ne ćah!
"Čuješ mali, nemoj slučajno..." zboraše mi otac, kad odlučiše da me
pošalju u Beograd, i izbečio oči da mi potvrdi to "slučajno"... "Nemoj mi
kući dolazit ako te i tamo izbače iz škole. Ovđe si mi obraz nagrdio da se
ne mogu s ljudima ljudski pitat, a da me stid ne poduvati od tebe. To je
jedno... a ako ti bude falilo za duvan ili što drugo - ne piši majci, no mene!
Majci piši za školu, a mene za obraz i sve drugo, razumiješ".
Onda je savio cigar, ima je strašan duvan - hercegovački, njegov sam i
počeo da pušim... ko zna kako ga je nabavlja. I, veli, polako: "No se pazi! Dok
ne prođeš vojsku, niko te neće pitat kako se ti zoveš, no čegović si!"
Stojim ja, klimam glavom... kad uđe majka. Biće da je čula posljednje
riječi, pa veli: "Oćeš", veli, "da mi dijete tamo crkne od zime. Čula sam ja
za te beogradske vjetrove. Na ti", veli, i dade mi nešto zamotano. "Na ti",
veli, "ove debele donje gaće. One su dugačke i tople..."
Otac skoči!
"Što će mu to? Nije od svile, pa i ako se malo smrzne, brže će doma
odit! I učiće, neće lunjat, ka ovudije. Dako završi!"
Tako ti se ja zaputih u Beograd sa dugačkijema donjijema gaćama u jednu
ruku, a s dokumentima u drugu. A bio sam zakasnio i s upiom četiri-pet dana.
Počeli đaci već da uče.
No, dobro, upisaše me nekako...
Ova škola trajaše tri godine. Tamo mi je išlo dobro, mada ni tu knjigu
nijesam dira, razumiješ.
Ali, riješio sam bio da ne izlazim, nego da stvarno učim. I počeh, jado
moj, da dobijam četvorke! Bogomi, i ja sam se bio iznenadio.
A bio sam kod tetke, majkine sestre. Ona oćaše da budem nekakva maza.
A nijesam ja po krvi takav. Da me poljubi prije spavanja, ovo-ono, makse tamo,
aeee! Ka đetetu: oli varenike, oli zobenih pahuljica, oli ovoga, oli malo i
onoga? Makse tamo... To je ka ulizica, gadno... Ono da joj pomožem, iscijepat
drva ili što drugo od muškije poslova... Ali da ja idem na pjacu, i još s
cegerom... ne bih, vala, pa kad bih krepa od gladi. I nijesam ni iša...
Imaše naša škola doktora, pedagoga, psihologa - taman ka da smo u
bolnicu.
I morali smo ić u pozorište svakih petnaest dana. Ono, nijesmo
morali, ali poželjno je bilo da se ide...
A ja se još i ne snaša u Beograd!
Iša sam samo kuća-škola, škola-kuća. Treći dan se imah pobit sa
jednijem.
To su oni kroz Beograd... a ja sam se, nekako, protiv sile silom
suprostavlja. Slabijega nikad nijesam moga udarit, a jačega - tuka bi se š
njim pa da bi me iskomatio, ali pobjega ne bih...
I to, napade taj treći dan, jedan veliki, zvali su ga Baxa, jednoga
maloga. Sve mu paljaše frnjoke.
Ajde, reko, još jednom ga, života ti!
A mene već bješe podušilo... a ja kad se smijem, onda sam najgrđi.
Ajde, reko, još jednom ga... onaj mali misli e ja pomažem ovome
velikome. A ovaj - tres, malome frnjok u glavu! A ja ga za grlo... samo
preblijeđe, zakrklja...
Skočiše đaci - evo, profesor, ovo-ono, razumiješ...
On, poslije, za vrijeme časa, tražaše da izađe. A živio je na
Bulboder. I desetinu ih bješe okupio. Gotov si, reko, Savo. A ja čuo za
Beograđane, kad ufate ne umiju po jedan, no po deset...
Ali ja sam se uvijek drža onoga: napad je najbolja odbrana. Ništa, sam
sebe ubjeđujem, samo se nemoj prepanut. A izdrviće te, izdrvit. Neće ti bit
prvi put... a dako zakačim jednoga, pamtiće me, a poslije...
A nijesam znava da tu uči jedan Crnogorac.
Ovi Bulboderci se okupili i igraju karte pod prozor. A ja velim onome
Baxu, jesi li ih okupio, jesi? E izlazi napolje, jesi čuo, da te ja ne izbačim!
Sve ću ve, reko, nagrdit, a tebe pogotovo. Sad ću, reko, boga u tebe ubit...
Kad dođe onaj Crnogorac, mi bijasmo taman izašli naizvan. A oni mali,
što ga je ovaj Baxa tuka, otiša pa mu sve ispriča... i on odma doša! Oni su ga
izgleda dobro poznavali, jer od tuče ne bi ništa... Eto tako...
E za pozorište... Nastavnica srpskoga bješe strašno, strašno prijatna
žena. Imala je glas, volio sam ga slušat, pa ne znam što da priča. A pričala
je stvarno lijepo. Udata je bila za Crnogorca, pa je i voljela Crnogorce. Sve
me pitaše oću li i ja ženi ić na pjacu za kupus i krtolu ka njen muž? Izgleda
da se ni ovaj nije odra noseći... Voljela me je...
I sad, ona dijeli karte za pozorište. I svi uzimaju po dvije... i pita
ona mene, razumiješ. Mislim, svako oće sestru, majku, brata, ovoga-onoga da
vodi, razumiješ. Ali interesantno, niko ne traži tri, svako po dvije.
To oni po đevojku, razumiješ!
A što ću ja, reko, među ovijema... kad... ja... e... razumiješ. Ne bi ni iša...
kad oni svi gledaju u mene. Kako ne?
Dobro, reko, jednu kartu.
A jedna - još veća pogibija, razumiješ!
Jednu kartu?!
Sramota!
Živjet u Beograd, a nemat đevojku!? Ih!
A ja sam ima para. Sto puta sam bačio i više, a ne da ne bačim te pet
stotina! A nekako mi ne ide, razumiješ, daj dvije karte. A što će bit kad ja
sam dođem? Opet, a kupio dvije karte... što ću?
A jedan što je sjedio pored mene, zapamtio sam dobro te riječi: "Uzmi,
veli, Savo, uzmi dve karte..." Stani, jadan ne bio, kome dvije karte? Tetka mi
ne izgore za pozorištem... "Uzmi", veli, "Savo. Moja", veli, "treba ima
prijateljicu, pa dok se sam ne snađeš..."
Uh, kako sam se tad nasmija ironično samome sebe...
Aj, dobro, reko, ali ako je ne dovedeš, drž se dobro, reko. Sad, nije
mene... nikad ne došla, ali nezgodno. Što ću?
Dogovorimo se mi da se nađemo sat ili sat i po, ne znam, prije
predstave u Jugoslovensko dramsko. Pa smo trebali da se nađemo pored
pozorišta, ne nego na Slaviju...
Doša ja i čeka pet minuta, nema ga... čeka ja, čeka.
Došlo mi da ga udavim.
Sad ja i neću da idem u pozorište, no krenuo kući... Sramota,
razumiješ...
Što ću, ja taman krenuo pud kuće kad... Tačno preko trga trči i viče:
"Savo, Savo!"
Što je!
"Čekaj, stani, đe ćeš..."
Tu se mi malo preporiječi.
Đe su ti, reko, te tvoje strašne prijateljice?
"Pa, evo ih, idu..."
One taman stigoše.
"Ovo je moja treba", reče.
A ja onako ljut... a ovo moja! Razumiješ. Ona je sigurno u prvome trenutku
pomislila: kakvi je ovo divljak, mili brate? Ono, kako sam ja reagova...
Te mi počni da pričamo... Sad, nećemo mi u kafanu, no u slastičaru,
razumiješ. Kupi onaj momak nekakve bombone, a ja pet puta toliko - po tašne
napuni ona moja, e... Nekakve kuglice, slatke. Nikad to prije, ama ni poslije
nijesam jeo.
Te prošetaj se mi malo, a sve one kuglice u usta, razumiješ.
I dođosmo pred pozorište, a onamo na ćošak, kako se zove... ona ulica
prekoputa... ma nije važno, okupili se momci. Svaki kravatu, odijelo. Imaše
jedan i leptir mašnu, da ti je viđet. Ih!
A ja ti idem u xemper i pantalone. Čiste, uredne. Fino, sportski, a što
ćeš. U pozorište se ide, moj brate, sa kravatom.
Mene pogleda jedan od onije sa kravatom, iz razreda do mojega, pogleda
me od glave do pete. Kako mi to bi krivo, da ti je znat... Reko, ovaj ćeš mi
pogled objasnit sutra, i prođo...
Dođe vrijeme da se ulazi u pozorište. Bogomi, polovina od ovije
momaka bila je bez đevojke. Česa, nije ih trojica-četvorica s đevojkama
došlo. Pa što onda kupuju po dvije karte? Ono, nema-nema. Ideš sam. Sam si
se i rodio, je l de?
Uđemo unutra i kako sjedoh... karta bješe tačno pored one nastavnice.
Na takve muke padoh! Čovjek može da izdrži bol, trpio sam ja, čovjek sve
trpi... ali kad se u takav oganj uvališ.
A đe sam ja ljubavio? Ono čuja sam... Jes, bilo je i ljubavi - ja ovđe, a
ona tamo, gledamo jedno drugo. Ne smijemo ništa reć, bož sačuvaj, samo se
pozdravit.
A ovđe e, nego prvi sudar - tap! Do tebe! Pod ruku te drži!
I tako sjedim ja, pa nastavnica, muž joj i ćerka s ove strane, a s druge
ja, ova moja đevojka, onaj momak i njegova đevojka. I sad, gledamo mi ono, čini
mi se... jes, "Budilnik", "Budilnik" je bio! Fina predstava, ih što sam se
smija...
Kad onaj momak onu svoju odma zagrli, a ja... možda bih i ja da sam na
njegovo mjesto... Ova se moja mene primače, a ja bjež rukom. Ona sve pud mene,
a ja nemam đe - bez na nastavnicu. I iskrivljuj se... a ovoj, valjda simpatično,
viđela koliko je sati, pa sve više i više, jado moj. Pa me poduvati... a muka
od nastavnice.
Sve tako, no dođe pauza od deset minuta, te danuh dušom. Treba da se
izađe. Da se smirim malo. Pitah ovu - oli izać?
"Ne", veli, "ne pušim."
Izađe oni momak, izađe muž, izađe i šćer. A nastavnica ostade,
razumiješ.
Kad... pričamo mi... "e, ti si se dobro snaša", vele drugovi mene. Ovoono...
kad ja nazad, a ono nastavnica i ona sjele jedna do druge i pričaju!
Kuku, bruke, razumiješ. Što imaju one da pričaju? Nit se poznaju, nit je
ja poznajem, nit ništa! Što je to? Pare bi grdne da da se više ne vrćem tamo.
Ne znam o čemu pričaju...? I ja što ću?
Ajde, moram se vratit tamo... i kako ono ja idem između redova, oni
ustaju. Ustaje i nastavnica... ah, da ti je znat kako mi je bilo! Kod nas
nastavnik veli: "Ćut! Mrš napolje! Donesi ovo, učini ono..." sto jada, ali se
navikneš. Mora si ga slušat. A ovđe ne, nego te cijeni, poštuje. Poštuje tvoju
ličnost, a to ti odjedanput dođe neobično, jednostavno ne možeš da se
snađeš...
Htedoh ja da prođem i ovu moju, da prođem malo dalje... Kad mi
nastavnica veli: "Ne, ne, Savo, ovđe je tvoje mjesto..."
Poslije me pita kako mi... ovo, ono, za tu đevojku... "Ona", veli, "tebe
cijeni..."
A, jado moj, o čemu su one pričale? Ja mijenjam boju... Pukni zemljo da u
tebe uskočim... Nemam druge riječi osim: da, da, jes, jes. Ne znam što ću
pričat. Prvi put su sjele i ova je ispričala bog te pita što! Razumiješ.
Poslije počesmo o ovoj prestavi. Viđe ona da se, tobož, ja razumijem u
te stvari - a jesam strašno! Nijesam ni zna đe je ovo crnogorsko pozorište.
Ono, zna sam da je tu neđe, ali nijesam nikad bio... A ono jesam, gleda sam
"Gorski vijenac"...
E završi se i ta komedija.
Treba da idemo kući, da pratimo đevojke. Napravio ti se Savo
kavaljer.
Au!
Lako mi ga je sad, niđe niko, bez ja i ona. Nema veze što mi god reče,
niko ne čuje bez ja i ona.
Izašli, i onaj momak, bogomi, se napravi pošten: "Ja ću", veli, "ovu
moju da ispratim. A ti", veli, "isprati nju".
Oću,reko.
Te ti ja pitaj: đe je taj autobus đevojko?
"Tamo", veli.
Te ja š njom TAMO.
Sad znam, a toga momenta nijesam zna đe smo krenuli, razumiješ. Sjećam
se da je bio autobus 27, a ja sam š njim moga i u školu. Ali sam iša sedmicom,
jer sam ima popust. Te mi autobusom, do njene stanice.
Dobro, što je bilo bilo je, ispratih je ja, razumiješ. Zakazasmo da se
opet nađemo... A, kamo puste sreće da je više ne viđah...
Kad ona ode, viđeh ja đe sam.
Bog te pita?
Niđe žive duše, da pitam nekoga. Nema ni milicajca...
Sam - ka u gori vuk! Niđe niko! Od ljubavi ne znadoh što se čini od
mene...
Ona ode, a ja sam...
Ali, ja se sjetih - vidim žice od tramvaja ili autobusa, što li? Pa ja
polako, sve gledajući u njih, polako do željezničke stanice.
A živio sam više Slavije, taman kod onoga cirkusa... idem ti ja ta,
idem... Kad sam vidio onaj sat, ka da me je sunce ogrijalo. Vidim hotel
"Slavija". I odatle mi nije bilo teško do kuće poć. Bilo je više od dva po
ponoći. Koliko sam luta kroz Beograd?
Kad sam doša, tetka plače. Mislila je da me je sprštilo nešto, da sam
se potuka neđe. Ili da me je neko razbučio...
Poslije, kad sam shvatio, sjutradan, kad sam priča, mislim, a ja sam bio
jedno dva minuta od kuće, razumiješ.
Dvije ulice niže...
Poslije sam i ja iša da vidim kudije sam luta...
Eto, tako ti je to bilo...
Kako peče ova božja jabuka, ka da je sudnji dan... i svaki dan ovako. Da
nije ovo malo ladovine... Kad nijesam na posa, ovđe ti sjedim po cijeli dan.
A đe ću?
Doma mi se ne mili - otac i majka po vazdan o parama zbore... Ka da je
sve u njih, je l de?... Ona moja braća završila škole, pa u kancelariju - neka
ih, i to neko voli...
A mene ti je ovđe, na ovaj parapet, pod ovom lipom - najladnije i
najtoplije... Vidiš, na ulicu niđe niko - a podne je...
Da ti nešto rečem... Ovđe ti se po podne naređamo uz ovo drveće,
rijetko pričamo, ali se svi osmjehuju - biće da misle...
Zvala mene ova moja da idemo kod nje kući.
Đe?
"Kući", veli.
Čijoj kući?
Veli, "kod mene".
Zamisli, kod nje kući. Ja joj momak, i te rabote, razumiješ... a ona zove
kući. Kako kući - a otac, majka? Đe je tu stid, razumiješ. Ajde-de, da sam joj
muž, pa i da odem. Ali ovako, razumiješ - neću... A možda oće da me navuče -
ideš kod nje kući, svi te vide, uspe ti nešto, razumiješ?
I?
Odjednom naiđe otac.
A!
I - moraš se ženit!
Svi su mi zborili - čuvaj se. To su Srbijanke... nećeš se okrenut, a
ufatiće te tako da nećeš znat cipele svezat.
I neću da idem.
Mene? Mene, je li? Nije se ta još rodila...
A njoj to smiješno. Što se njenoga oca, veli, tiče što ja radim i s kime
sam. Kako to, mislim se ja, pa ti si mu šćer, koga će se ticat ako njega neće.
Ja, bogomi, imam sestru, i čini mi se, ne, nego znam zasigurno, otac bi je
razmaka da je ona... razumiješ.
I ja mislim da me taj njen otac ne razvuče ka gumerabiku ako me ufati u
njenu sobu. Ali, ajd sad ti. Koje otac, te ovo, te ono, otud odovud, ma ako što
bidne, bježaću, a ako ne... a što znam, nijesam ni ja za bačit - a đevojka zove...
I - pođem ti ja kod nje.
Veli, ima svoju sobu - zasebno. Dobro! Dođemo mi, pitam ja - moramo li
se sazuvat? Ne, veli. Dobro je kad se ne moramo sazuvat.
I, sjednem ti ja, a sve gledam kad će neko uć. Prekrstio noge, zapalio
cigar i - ćutim. Za svaki slučaj sjeo sam malo dalje od nje, razumiješ.
I sad, priča na ovo-ono, i veli, "oćeš li", veli, "da mi vidiš slike?"
Oću,reko.
To mi je izgledalo normalno - kad je bila mala, pa kako je išla na
ekskurziju, pa s ocem i majkom... I donese jednu kutiju za cipele punu puncatu
slika...
Koliko slika imaš, reko, ka da ti je otac slikar.
Ja imam, reko, jednu kad sam bio mali, šćeli da se slikamo svi
zajedno, i taman da se slikamo iza kuće, ja zakačim za jednu žicu - izbucam
gaće, a otac ufati - pa preko nosa. Tako sam ti ja tu izaša i izbucan i
izubijan.
A druga slika u život mi je ova - na ličnu kartu. Nju sam stavlja i na
knjižice za popust za gradski i svuđ đe je trebalo. Ponesem je kod slikara i
velim - napravi ovakvijeh jedno pe-šes komada.
I sad gledam onu gomilu slika, jado moj. To ti je cijeli jedan život.
Slikala se kako trči, pa kako stoji, pa velika, pa mala... pa na more. E...
Dok ti ja ne pitah - a ko ti je ovo - brat od strica?
"Ne", veli, "to mi je bio momak u - osmom."
Što veliš?!
Momak u osmom!
I još mu sliku drži zajedno sa svojima - javno!
Dovati ona da mi pokaže i druge... ovo sam, veli, na moru. I tu bješe
jedan, pa još jedan... Mene se smrče!
Dosta sam, reko, gleda, ja bi da krenem.
"A ne, tek smo" veli, "došli. Đe ću", veli? Jesam li se što naljutio?
Ne, reko. A ovđe me stislo - mene pokažuješ slike. Koliko si ih samo
naređala, mislim se. Mene si našla. je li? Mene? Da nećeš i mene da
slikaš?
I ja oću da idem i gotovo.
Taman se ja diga, kad ti uđe njena majka.
Stojim ja, stoji ona.
Smješka se... pruži mi ruku i veli: "A, to je taj Sava."
Mene stid, razumiješ. Ja š njenom ćerkom, razumiješ... sam, u sobu... a
ona mene ruku.
Progovorismo dvije-tri, ja ga ni ne mrčih, ona sve pričaše. A ja se sve
misli "koji li joj je ti Savo?" Ja je nikad prije nijesam vidio - pa ni ne zna
kako se ja zovem.
No, sjedosmo, nijesam moga otić. A kako sjedoh, zbunio se ja, pušim pred
njenom majkom, i izgoreh ruku. Ali trpim, i onaj cigar stisni pa polako u xep.
A boli, jado moj.
Poče njena majka da me pita o Crnoj Gori. "O, bili smo mi", veli, "na
moru u Prčnju. Crna Gora", veli, "ima najljepše more". Da, da, zborim ja,
najljepše... a sve bi da krenem.
Tada je bila ona moda... razumiješ, one duge kose i rabote, što ja
nikako nijesam podnosio, niti sam moga, niti sam volio to. A momci oni tamo,
oni su nosili nekakve košulje, a one ka plisirane, kako li? A košulje roze -
ženske boje, razumiješ. A ono skupljeno svuda... strašno su mi ti momci bili
ženskobanjasti, razumiješ.
A pored nas živjele neke babe. Nikad nijesam zna koliko ih je - sve
izvirahu iz njihovoga stana.
I sad, kad se sretnemo u hodnik, ja mislio stare žene, vrata do vrata,
i kad im se obratiš moraš reć ka kod nas: dobar dan, strina, razumiješ. I ja
njima, onako iz poštovanja, dobar dan, strina. Kako si?
Aih! Ka da je grom strefi.
"Strina! Nijesam ja tebe strina!"
Te ovo, te ono, razumiješ. "Ja sam", veli, "gospođica! kako se",
veli, "usuđuješ da mi se obratiš", razumiješ... Sad se ja nađo, ka da sam ja
pogriješio.
Ja poštovanje dajem, a ispado kriv, razumiješ!
Nijesam se moga složit š njima nikako.
Kod njih je sve drukčije. Čak i dinje. Odem ja da izaberem dinju, a oni
mi daju pipun! Neću pipun! Onaj zine u mene - pa, tražio si, veli. Ja sam tebe,
baćo, tražio dinju, a ne pipun, razumiješ! A kod njih je dinja ono što je kod
nas pipun. A naša dinja je lubenica kod njih. Ka da i naša lubenica nije
dinja.
Kod nas ima kolačića, slatkiša, ali nema ponekih kojih ima onamo.
Bio kod baba nekakav praznik. Svetac, što li?
Pošto su se dobro držale s tetkom, pozovu one mene, jer ne bješe tetka
taj dan kući.
Uđem ja... Gori svijeća iako je dan.
Normalno, ne čudim se. Neka gori.
Kad! Donesoše one mene nešto da jedem. Gledam ja u ono, a one: "Ne boj
se, to je žito." Ne bojim se, što bih se boja, ali da ti pravo kažem, nikad
nijesam jeo žito, nako ako kad odem na selo pa natrljam klas u ruke, e... I
uvrijedih se. Kod nas tako žito daju prasadima, razumiješ.
Ne, reko, neću živ!
"Ama, to je kolač", viču one.
Vidim uvrijediše se, a ne vide đe se i ja uvrijedih!
Đe se još ljudi čašćavaju žitom?! Rakija i te rabote, razumiješ. I
izađoh iz sobe...
Poslije, kad je pop dolazio kod njih, nagovore ga da uskoči i kod mene.
A ja bio sam u sobu. Poče da kadi, da đavoli, veli, izađu iz mene. Kakvi sam ja
bezbožnik. Ne vjerujem u boga i te rabote. A pop mlad, pa ga ja zvah unutra.
Odi, reko, na po rakiju. Odma ćeš se pretvorit u sveca. Takva je gromovača da
će ti iz očiju munje sijevat. Babe vire iza vrata, a on ozbiljan. Kadi, a onaj
tamjan baš lijepo miriše...
A poslije sam i sam tetki kupova žito.
Ali, pravo da ti rečem nikad se nijesam moga navić na onaj život.
Koliko mi se puta desilo ako ne ide koji drug sa mnom, da ni s kim ne
progovorim od škole do kuće.
I cijeli autobus ćuti - ka da je neko umro... To nijesam moga podnijet...
A prve godine kad bijah doša riješio sam bio da učim. Jesam, bogomi,
nije lako bilo... A onda nađoh društvo. Te se malko privikoh sredini. Ima
sam oko osamdeset neopravdanih izostanaka. Tetka dolaziše u školu, pet
puta je dolazila da vidi dnevnik i nikako joj ga ne davahu.
"Kakva je ovo škola", veli?
Najmodernija na Balkan, reko.
A direktor je bio Crnogorac. I pola profesora Crnogorci... Eto... nije
mi trebalo ni da učim. Strašno sam se drža s profesorima. I sve su mi one
neopravdane opravdali. Drugoga bi davno iz škole išćerali.
Tetka je bila referent za kulturu... ha, ha, ha. I sad, mislila je da
treba kulturu svakome da dijeli.
Dođe ti ona na selo, kod nas ovamo i - oće da se sunča. Selo je to, jado
moj, a ona u kupaći kostim. Tamo se žene jedino pred spavanje svlače, i to kad
se svako svijetlo ugasi.
A ne, ona je - referent za kulturu, nema tu stida, zna ona. Treba njima
pokazat, razumiješ. Tako jedan dan, tako drugi dan, dok ti moja druga tetka,
koja nije išla dalje od prodavnice mješovite robe, dovati jedan drenovak,
pa š njim - mogu ti reć, pocrnjela je prije no što je mislila...
A imaše veliki stan, pa opet nije šćela da se udaje. Dobro otac
zboraše, neće, veli, ona da se spušti dotle - da se uda. I - nije se udavala.
Ono, imala je jednoga, ja sam ga zva Reno Major, pošto je ima takva kola a i
takav čin, pa sve o njima pričaše... i sastajala se š njim neđeljom popodne.
Dugo ja za to nijesam znava. Davaše mi pare da idem na utakmicu i ja idi. A
jedne neđelje ne bješe utakmice i ja ležah u sobu. Ona je, dati, mislila da
nijesam tu. I, što ću ti pričat - cijelo popodne nijesam se smio mrdnut. Tako
sam upozna Reno Majora.
A što se pretvaraše da je bolesna, jado moj. Pijaše praškove za zub, za
glavu, za stomak, za praznik, za prije podne, za maglu, za proliv, za noge, za
ruke, za grip, za čir, za rak, za sve... I jedanput, mišljah ja, umrije. Zovem ti
ja hitnu pomoć. Reko, puka joj je čir, ili žuč - čim ovoliko viče, i zveknuće
se, razumiješ. Još mi to treba.
Kad oni dođoše - ona skoči! Što sam ih zva? Treba sam druge da zovem!
Ovi ništa ne znaju...
Koje druge, jadna ne bila - ovo je hitna pomoć, velim.
Ma nijesu ovi, veli. Ima njeni neki, koji joj stalno dolaze. Samo oni
znaju što joj je i samo joj oni mogu pomoć.
Gledaju oni mene, gledam ja njih.
Ljekar oće da je pregleda, a ona - jok, ne da. Dok jedan ne poče da viče,
pa što ste nas, veli, zvali, kad joj nije ništa. Ko će, veli, ovo da nam plati?
A tetka - što da plati? Vaša je dužnost da dođete kad neko umire. Viče
tetka, a viče i onaj. Ja gledam - malo prije ne mogaše progovorit, zgrčila se
ka kucko na krevet i ječi, a sad viče, jado moj, i šeta po sobi ka da joj nije
ništa.
Nijesam zna što će joj ta komedija, ako je stvarno nešto boli. No, ne
zborah ništa. Onaj ljekar dade nekakve praškove i odoše. A ona mene - što
si ih zva? Oni ne znaju ništa. Kad trebaju čojeku, ne možeš ih dozvat, a sad -
boli, boli i prođe. Ja gledam i ne zborim.
Nikad više nijesam zva hitnu pomoć za tetku. Ona viče, previja se, pije
praškove - jer voli to. A zašto to voli, đavo će ga znat.
Taman sam se malo privika, počeh s društvom da idem tamo-ovamo,
vodili su me da upoznam grad...
Ali, nekako, kako da ti rečem... Ne znam oli me razumjet - nijesam moga
da se opuštim, da se srodim - ka noga u novu cipelu.
Njima je svije lijepo, normalno, a ja bečim oči. Oni se zabavljaju,
razumiješ, a mene vazda nelagodno...
Ma, nijesam ja takav da se ne mogu privić, da ne mogu razumjet situaciju.
Zato sam šeta ili lunja, kako gođ oćeš, samo sam. Tako sam doša i na
Kalemegdan... E, na Kalemegdan mi, poslije, milo bijaše ić. Ima naroda,
brate - smiju se, trče đeca, paščadi - iha! Svaka druga žena vodi po jednoga...
Tebe je smiješno, ne moraš mi vjerovat, ali tu sam vidio da i Beograd ima
drveća...
I sad, šetam ti ja, šetam... onako, i razmišljam i ne razmišljam, kakokad...
Kad, izjedanput poče da nadolazi narod. Napuni se sve, jado moj, da se
ne može krknut. I? Poče svirka, pjesma... zaigraše crnogorsko kolo. Udari
mi nekakav trun u oko... Ih, jado moj.
Igra oni narod, a mene srce bije, oće da iskoči. Igra bih, mada nijesam
igrač, ali ne poznajem nikoga... A i ovako mi je lijepo, da mi igra sve ispred
očiju.
Viđi, nikad mi teže ni ljepše u život nije bilo, no tu noć. Oli
vjerovat?
Sjedim na oni parapet, gledam... a preko rijeke svijetla... pa mi se čini
da sam sam samcijat na ovome svijetu - a nijesam, pjevaju ispred mene naše
pjesme, igraju naše igre - a ja opet sam... ne umijem ti objasnit.
To se ni ne može objasnit, bez ako nijesi književnik... I rad toga
nečega počeo sam stalno tu da dolazim, pa sam i ostaja, bogomi, do kasno... svi
pođu doma, a ja još sjedim...
A poslije sam čuo da se sprdaju po Beogradu sa tim ljudima što se
okupljaju na Kalemegdan: to su, vele, šoferi, kućne pomoćnice, a ja sam vidio
i poviših oficira, istina u civilu, to su ovi, vele, iz unutrašnjosti - ka da
su oni odnekud iz spoljašnjosti. A i tetka je za njih znala. Tu se, veli,
okupljaju i Srbijanci, i Bosanci, i Makedonci, i Šiptari, i naši - svi.
To je, veli, neprilagodljivost došljaka na strukturu velegrada, pa
veli: tu rekreiraju svoj svijet... možda?! Ne mogu, veli, da se prilagode - pa
se okupljaju.
I to je, vidiš, stid...
I ja sam iša na Kalemegdan stalno. Sam. I nijesam to nikome zborio. A
baš čudno, ni s kim se ne upoznah na Kalemegdan.
A jedanput, bješe doša brat kod mene. I ja, kako sam se bio navika na
beogradski život, nije mi bilo strašno da, recimo, kad neka cura dođe,
normalno mi je bilo da joj pridržim kaput. Prije sam se tome čudio jer kod
nas to nikako nije bio običaj - da se drži kaput. ono jes, ali starijima, da li
je čovjek ili žena, svejedno, da mu se pridrži, ali mlađeme to nije bio
običaj. I bilo mi je strašno čudno.
No, dobro sad, ja sam se bio navika i prošlo je bilo vrijeme, i ja držah
kapute. Ali, kad mi je bio brat doša, sjetih se ja toga običaja i bi mi strašno
neprijatno.
Dođe jedna, ajd ja moram da pridržim, ali okreći se nekako, sve da on
ne vidi. Dođe druga, dođoše neki drugovi... ja ajde drži, drži, krijući da se
to ne vidi. Dobro, no vidim ja đe on sve gleda pa mu čudno i iskolačio oči.
Prvi put u Beograd, pa nije ni zna za taj običaj.
Ali neka ta muka, nego kad sjedosmo.
Poče priča, zafrkancija, kad jedna cura veli: "Molim te", veli, "oćeš
li mi", veli, "Savo, dodati malo vode". Ja pogledaj u brata, digni se, donesi
joj čašu vode. Druga veli "i ja bi rado, ako oćeš i meni doneti?" Dobro,
donesi ja i ovoj vodu, kad moja đevojka veli - "i ja bih, hoćeš li i meni?"
A mene dozlogrdi, ne zato što joj ja ne bi donio vode, no đe me brat
gleda.
Obruka se ja tu - nosi vodu!
A, neću ti donijet, reko, no drugi put, reko, kad pođeš, doma se napi
vode, pa onda dođi kod mene! Donijeću ti, reko, i ljeba i sira, čega god oćeš,
ali me nemoj ćerat za vodu. A ti, ako ti se pije, evo ti, pa idi sama pa se napi!
U redu žensko, ali ovo današnje ubeđivanje, ova ravnopravnost? E pa
dobro, kad smo mi ravnopravni, zašto ja, pretpostavimo, da budem mlađi ako
sam stariji?
A još smo, prije svega, ravnopravni.
I sad ja ka paun, razumiješ - izvolte.
Oću ja prvi put kad se sretnemo, to ti je oni osjećaj udvaranja i onoga -
o, kako ne, izvolite i te rabote. Treba ovo, treba ono, razumiješ. Ali
kasnije? Ne, brate! Polako, nek se zna ko je žena. Neću ja da se bijem, da se
svađam, ali ona je kod mene, nijesam ja kod nje, razumiješ.
E kad sam bio drugi put druga godina, ponavlja sam samo tu jednu godinu,
dolazio sam, bogomi, dosta kasno kući. Oko dva po ponoći. A tada je bilo
drogaša i tetka mislila da i ja droge pijem... ili ko zna đe idem, razumiješ.
I ja, jednom oko sedam sati, mislim da je bilo sedam ili osam, tu neđe,
a može bit da je najprije bilo pola osam, e, digni se ja oću da idem. Kad ona:
"I ja ću s tobom!" Ma nećeš sa mnom, ja imam svojega posla. Idem, reko, a ona
oće, pa oće. I ja je ubjeđujem kako njoj tamo neće bit lijepo, kako su to mladi
ljudi. Kako će joj bit nezgodno. Ko zna šta mi sve ne činimo tamo? Može da se
zastidi, zacrveni, razumiješ. A ona - sve će to da pregori, razumiješ. I stade
na vrata.
J a velim - makse, makse dok sam fin!
Ona je mislila da ću ja da se svađam š njom, da ću, možda, da je udarim?
Ma, kakvi. I ona na brzinu uze kaput i rabote, razumiješ, da ide sa mnom.
Ajde!
Krenuli mi, ona mene pod ruku. A ja što ću, mislim se kako da se od nje
otresem.
Te ja krug oko kuće. Sve šetnje. Ona gleda i ćuti. Te ja, onda, krug oko
kvarta...
Ona ne izdrža: "Što ti činiš od mene? Što je ovo, što je ono?" Reko,
tetka, ja tako šetam svaku noć, a ti očigledno nemaš sklonosti ka ja.
"Ajmo", veli, "sad!"
Ajmo, reko.
Te ja još jedan veći krug oko cijeloga kraja, dok ne dođosmo na jedan
skver. A ja u krug oko skvera...
Naiđe jedan komšija... Dobro veče, dobro veče.
"Što činite?"
Izveo malo tetku u šetnju, na vazduh.
Poslije mi okolo, pa pravo do pred vrata.
"Nikad više s tobom. Ti se sprdaš sa mnom, ti ovo, ti ono." E tako...
nikad više nije ni pitala đe ću, a kamoli išla sa mnom, razumiješ.
A kad mi je doša stariji brat, baš tada bješe moderno nosit zulufe,
brade, razumiješ.
Jedva ga prepoznah, tolike zulufe imaše.
Kad se brije, samo mane ovako... Ja se smijem i čudim. Njenu treba samo
sekunda da se obrije, a mene po ure.
E, on je ima običaj da se ka vazda fali: učinio ovo, učinio ono...
I baš pričasmo o tome ženskome svijetu, kad on... mi pričamo,
razumiješ.
A ja nikad nijesam volio priču, no pokaži - djelom, e djelom!
Fino je pričat, ali djelo. Ja ovo, ja ono, ja s mojoj đevojkom, ženom... ne
bi ti ja živ opra sudove, ne bi ovo, ne bi ono.
A ako ne bi, razumiješ, a ti ćuti, bar te niko neće ništa ni pitat. Niti
će te ćerat da ti napraviš to. Nego ćutiš, pritalušiš se.
A on ti - ne ja...
A mislim se, oćeš vala ili živ nijesam.
Kad sjutradan, tetka otišla, a ja tek po podne moram u školu. Tetka na
posa, a mene sinu ideja. Reko: brale, ja moram, reko, da idem u školu, a ti ako
oćeš ova tri-četiri tanjira... razumiješ? Ja to činim, reko, svaki dan. A,
reko, sad nemam kad. Pa da tetka ne viče, ti znaš, ako nam je tetka, nije ni
majka. Nego, razumi me, moram u školu, pa, ako oćeš, ti to na brzinu. kako
bilo...
I ne dam mu da razmišlja, razumiješ, nego bjež. I pravo u bioskop. A u
Beograd ima na svaki ćošak po bioskop, i po cio dan rade.
Kad se ja vrati, viđi ja što je on učinio - očistio sobu, kuhinju, svaki
tanjir opra, uredio kredencu... sve, razumiješ!
Smiješno mene... a nijesi trba toliko, reko.
Utoliko dođe tetka s posla. Kad ona: "Ko je bio?" Reko, nije bio niko.
"Jeste, kako nije. Ko je žensko bilo ovđe?"
Što žensko, reko?
"Jes", veli, "ko je ovo fino uredio?"
A brat da bi mi pomoga, veli: "To je Savo", veli, "uradio".
Ja više ne mogah izdržat, no počeh da se smijem i reko da je to jedan
koji to nikad ne bi, al mu se omakla riječ...
Jes, a pogledaj ovđe - bi reka čojek, sve delija do delije - a ko zna što
doma sve ne rabotaju... Pušti jadan, znam ja to...
Kad sam bio u Beograd, najprije mi se sve činjelo lijepo, dobro, a
poslije - sve mi je smetalo.
Tako ti je bilo i ovđe, prije no sam otiša, sve je bilo - kako je bilo. A
tako je bilo od vazda. Nijesam ima što mislit, sve je bilo smišljeno... Ali
kad se vratih... Ni s kim se ne mogu složit, ni s kim isto ne mislim - pa ni sa
samim sobom... I sad, đe sam to ja, ko sam ja - ni ne mislim... a i ko će mislit
na ovu vrućinu...
Ali, da ti rečem - nijesam ni znava da sam Crnogorac, ono znava sam,
ali ne toliko da se ne može disat, dok ne dođoh u Beograd.
A ti si Crnogorac! A! Ti hrabar, ti dobar, to ovo, ti ono... Pa i ja viđeh
da nijesam za bačit - Crnogorac, jado moj!
A najviše me je začudilo što su svi, ama svi zborili - i ja sam
porijeklom Crnogorac. Znaš, meni je pradeda iz Crne Gore, ne znam kako se
zove mesto, ali, mi smo negde oko Cetinja.
Ah, koliko ima naših, jado moj, samo su se pritajili, a po popisu nema
nas više od po miliona.
Najgrđe mi je bilo, kad se vratih, što sam ja osjeća da sam Crnogorac. U
Beograd se navika - Savo Crnogorac, Savo Crnogorac. A ovđe su svi, jado moj,
Crnogorci...
Kad sam se vratio, zvali su me "Beograđanin". Kad bih bilo što htio
da kažem ili bih reka, zborili su: "A, ko može s tobom... ti si bio u Beograd,
je li?"
A zboraše mi tetka: "Ne idi, zaposliću te ja ovđe, ja sam referent za
kulturu,"
A i ona đevojka... volio bih bar da imam njenu sliku...
Završio sam školu. Doša kući. Mislio sam zaposliću se odma...
Prođe jedan dan, ja se ne zaposlih. Prođoše i dva dana i tri. E, reko,
mora se nešto radit. Moj posa ne mogah dobit, a pokušava sam.
Odem ti ja u fabriku, pokažem diplomu, još beogradsku - mislim, ih,
ova se više tretira no ove domaće. A šef kadrovskoga mi veli:
"Dođi," veli, "sjutra. Dako ti nađemo nešto."
Ako imaš daj sad, što sjutra...
A opet, mislim se, možda ću dobit posa. I dođem ja kod njega sjutra. A
on mi veli:
"Opet ti. E pa nije to lijepo od tebe. Misliš, čim si doša - mi jedva
čekali na tebe."
I vidim ja, ne mogu dobit posa, pa bog. "Dođi", veli, "sjutra... A čegović
si ti, momče?"
Mene se smrče. Zafrkaje me već deset dana, a sad pita čiji sam... Kake
to veze ima? Kake to veze ima, počeh ja da vičem, ja sam ja!
Što tu ima moj otac i moje prezime!
Imam li ja diplomu - imam, jesam li završio u Beograd - jesam! E, pa,
što oćeš više.
Nijesam ja nikakav čegović - ja sam svoj čojek!
"O", veli on, "jesi li", veli, "ti doša mene da primiš na posa ili ja
tebe? A, Beograđanin?"
Ne znam što mi bi, tek, skočio sam i tako ga oprčio preko nosa da sam
mu slomio dva zuba... Dobro, nijesam baš dva, ali sam mu okrvavio njokalicu.
I, zapamti, reko, ja sam Savo!
Ima sam jednoga druga koji je završio ekonomsku školu. "Savo, veli, ni
ja ne radim svoj posa, oli, veli, radit sa mnom - dok se ne zaposliš?" Oću,
reko. I počeo sam da molujem š njim. Kad sam doša kući uveče, onako
ofarban, i od kreča - otac skoči - "Jesam li te zato šilja u Beograd - da
budeš moler? To si moga bit i da ne učiš to đavolje. Samo oćeš o obrazu da
mi radiš, da mi se cijeli svijet smije. Taman si", veli, "škole u Beograd
završio. I počeo sam", veli, "posao da ti tražim, a ti... Idem sjutra u
fabriku, tamo je Dimo glavni. Zaposliće te odma. Nijesam ja", veli, "tamo
neki, pa da mojega sina ne zaposli. Ja sam njemu valja, i to kad je bilo
tanko..." Razvika se on, a ja ni ne zborim da sam već bio u fabriku i da sam se
upozna s Dimom.
I sad, radio ja s tim mojim drugom, kad ne prođe ni tri dana, a dođe
pismo iz fabrike - primljen, potpis: Dimov.
I sad - neću da idem tamo. Imam i ja svoje dostojanstvo. Kad nije htio
mene da da posa na moje ime - sad na nečiji ugled - neću.
Ih!
Skoči otac, oće da me bije.
Da me nijesi taka, reko, nijesam ja više...
Tako me je prilijepio, da nijesam ni završio. Mene krv na usta, krv u
oči. Skočim ja, a on opet zamanu... Viđeh ja e će me ubit, te bjež preko vrata...
I đe ću, đe ću, pobjega sam na selo kod đeda i tetke.
Obradova se mene đed. Zakla kokota rad mene. I sad sjedimo mi pored
ognja. On nije htio da se dok je on živ kupuje šporet. Kad umre, veli, uradite
što gođ oćete, a on će, veli, pored ognja da umre.
I sad, došle neke komšije - da me vide. Pitaju kako je bilo u Beograd,
jesam li vidio sve one iz novina na ulicu...
A tu bješe i Senka, šćer jednoga komšije. Ne znam koji mi đavo ne dade
mira, al ja to veče ugovorih š njom da idemo, sjutra, da čuvamo krave. I, koje,
nijesmo se bili ni poljubili, a iskoči njen otac odnekud.
"Što misliš", veli, "pogani, da ti je ovo Beograd? Lijepe si škole
naučio. Da nijesi čiji si - sad bi te", veli, "utuka ka psa." Ja sam htio da mu
se izvinem, nijesam ja...
Eto, vidiš... vratio sam se doma u grad. Sad radim u fabriku rad oca...
Eto, tako ti je to, razumiješ. A onda... poče sve ka da ni mrda nijesam
niđe... Posa, korzo, udvaranje... kafana, posa...
A kako se udvaramo? Sve zavisi - što je ljepša, to ljepše pričaš. Što
je, mislim, ovako... manje ti riječi treba. Mislim, osjetiš je, razumiješ.
Vidiš, inteligencija... U stvari, kako naletiš... sve zavisi.
Obično se kaže: Oprostite, da vas pitam nešto, razumiješ.
"Ajde, jadan", veli, "što ti misliš ko sam ja? Ajde, idi, pa ti tvoju
sestru pitaj!"
E, ovako će ti odgovorit. Ono, neće svaka...
A ti kad joj prilaziš možda oćeš i za brata njezina, pretpostavimo,
da je pitaš, je li tako?
Ali, jok, ona ti veli - pitaj ti tvoju sestru...
Ja sam jednoj reka: Ajmo da popušimo u park po jednu!
"Ti misliš da ja idem u park?" Skoči cura, jado moj. Ima sam tu
poginut.
A na Moraču, jednom, kupali se mi... i udvara se jedan moj drug.
"A, đevojko!"
"A", veli ona?
"A, znaš li ti da plivaš?"
"Znam", veli, "a ti?"
"A bi li mogla preplivat Moraču?"
"A bi ja, a bi li ti?"
"I ja bi, oli da se potrkamo?"
Eto, tako ti to izgleda... Ili na korzo izađeš... Otkad se tu ništa
promijenilo nije. Ideš gore-dolje, a sve gledaš u stranu, pa ti se vrat
iskrivi ka da imaš tri išijasa...
E... ili imaš "svoje" drvo. Tu dolaziš, nasloniš se, pričaš... lijepo je,
a što? Dani prolaze, ne rabotaš ništa, ne misliš ništa... Dok se ono drvo
ne iskrivi, a onda pređeš na drugo...
Eto, tako ti je to...
 


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 1  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: