Mene mi je tolko normalno da sam nenormalan u vreme kad je nenormalno da budeš normalan, al izgledaMene mi je tolko normalno da sam nenormalan u vreme kad je nenormalno da budeš normalan, al izgleda nije na svi. Onaj tvoj kolega pa me zvao da idem kod njega na kuru – nije toj što misliš, ne me kibicuj tako – gleda me u vr oči i nakašljuje se, „dakle“, dakle – prekinu ga – će pričamo, al da zajebeš oni tvoji pederski fazoni, ono, seminarski iz pušenje i kolokvijumi sa trtenje, odma je poplaveo, al se suzdrža da mi ga urgentno ne načuka na ženskog roditelja, „čoveče“ – unese mi se u facu – „vi ste ozbiljno bolesni, ovde je reč o klasičnom uslovljavanju“, koje, koje – pravim se pošuntav nego što sam, „treba da se izvrši razuslovljavanje, da se odvoji emocija od doživljaja“ – poče da vika i da tečno priča po onija recepisi i artiške, pa ćeš ti – reko mu, „šta ja“ – začudi se, pa ćeš me ti mene toj što pričaš, „ja, nego ko, neće valjda ona geštetnerska govna“, molim, geštaltska, aha, da sam juče umro ne bi znao ovaj nadimak za tuj bagru. Sto posto su gim konkurencija u višeboj za šuljevi, čim gi ovaj tolko pljuje – nešto mi sumnjivo, ja pa ja – ne zatvara pevalicu ćelča, sve je to ubavo – vikam mu – sve razumem, „šta ti razumeš“ – poče se iz čis mir izdira na mene, pa toj, teško se danas dolazi i do čavku a kamoli do auspuh, „pardon“ – izbeči onija oči na mene, pa mora se snalazite koj kako ume, „mooooliiim“ – ču, i vido ga da je pocrneo naprasno, al nisi ti najgori – bajagi ga smirujem – znam jednog što je autostopirao maskiran ko časna sestra i lagao šoferi na turski šleperi da ima menstruaciju, pa ako može, znaš, „šta znam“ – iskezi na mene očnjaci ko ludak taj što oće me leči; ono, malo, da mu ga upišu u drugi razred, „maaaaarrrrršššš“ – poče vrišti i da me gađa sa sve od astal, ja na hodnik, on po mene, „nikad više da te ne vidim“ – dere se dok me juri po stepenice, pa ti sad kaži koj neje normalan od nas dvojicu. Nego, ništa ne popimo ni nas dvojica, neće toj na dobro...