Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
dejo36 blog

E taj, baš taj, doktore, taj je trebao valjda da mene izleči

 „Zbog tebe“ – ponavljao mi je pitanje drugi doktor – „moj kolega traži izuzeće; Bože, svašta“, ček malo da se poblizo upoznamo

E, tuj lekciju moj komšija neje dobro naučio, pa sam morao da mu davam dopunsku nastavu. Da gleda čoveka u oči kad nazdravlja i kad se kuca s čaške, čak i kad je oko njega sve crno crncijato, da nema kude. Taman da uskliknem „živeli“ s ljubavlju – sad sam dobro reko, a, kaži doktore – vidim nema ga otvarač, valjda vadičep – zaprđuje gost, ti ne jedi govna, u ovu kuću se flaše vadiv, direk iz gajbu, ne čepovi, iste se konzumirav na sobnu temperaturu, al sibirsku, čuo li si ti za grend opening, čuo si mojega, a i ja sam našao kog ću edukujem, imaš li još neko pametno pitanje? Dobro, de, dobro, ne se ljuti – čujem filozofa, kude da tražimo, gleda one oznojene buteljke ko da će gi hipnotiše, a sve mu suze curiv niz usta, ti traži ovde, a ja ću u kujnu. Čujem ga kako sobalja sve od astal i ruši stolice, kako se pretura preko fotelju, komšijooo – čujem ga utepanog, nesam šišmiš, ako, ništa ti neće bude, ja izvrćam fijoke, nema ni mojega. Rešili su da nas izmoriv sa žeđ i bez svetlo – nešto ga palamudi tragač iz pomračinu, tad grunu, i zasvetle cela dnevna soba, našo li si ga – pitujem; kratko je svetlelo – dere se džukela. Ko da su ga čuli, grunuše još jenput, iskršeno staklo i svetlo kolko oćeš, srč po pod ko u Markovu kafanu – bog da mu dušu prosti, na Marka, ne na komšiju. Nema ništa, komšijo, od otvarač – čujem – al držim futer od prozor, dođi da pomogneš da ga uglavimo, koj da objasni na one naše rospije da ga mi nesmo udesili. Mudro zbori čovek, red je i on da kaže nešto pametno, do sad je uglavnom lajao – tam kude treba, koj s koga ne govori i što, koj je koje novo kupio i odokle mu pare, koj se s koga jebe po spratovi – ako se jebev, a ako se ne onodiv – što se ne onodiv, zato ga i čuvav pod stakleno zvono, koj te pita što odamna neje pod libelu – takvi gim i trebaju, vrnusmo pendžer na mesto, ono što je ostalo od njega, da budem precizan, još malko svetlo i – ćut, bem te u usta, ne mi baksuziraj, oćeš u ovej godine da spijem pod šator zbog tebe. 

„Zbog tebe“ – ponavljao mi je pitanje drugi doktor – „moj kolega traži izuzeće; Bože, svašta“, ček malo da se poblizo upoznamo – mislim se – ću te jebem lošo u tuj jareću bradicu, ko da me je čuo poče se gladi po njuma, „ja verujem u geštalt terapiju“ – poče ga tresomudi ko da je pronašo lek za rak, pa što ne kažeš, ti si taj, „koji taj“ – čudi se som, spominjao te onaj kolega pre tebe, „vaš kolega“ – poče se peca na bućkalo, ne, nego tvoj, mada koje je sve pričao, „šta, šta, baš me zanima“ – vidim kako mu udica ulaza do grkljan, pored takvija prijatelji – iskreno ga, do mojega, savetujem – dušmani ti ič ne trebav, „zaista“ – navlači se magare u blato sas prednja kopita, pričao je za takvi da nema veći idioti, da u leksikon ispod pojam „kreten“ slobodno mog da turiv slike od svi vas, i grupno i pojedinačno, „zaista“ – ponavlja jarac, sad sa malo više uzlaznu intonaciju, al vidim da mi još ne veruje skroz, vi beoste onija sa kredenci, „kakav kredenac“ – izbeči se palamud, kaže onaj doktor da sve turate u fijoke, „i šta još kaže uvaženi kolega“ – špka, a vidim da se nabutao u glib i sa zadnje noge, pa što ne kažeš – mislim se – na vola u kupus lepo objasniš da to što raboti neje lepo, a magare u blato tovariš dok mu kriške ne oteknev od pedagogiju, nije lepo da ja pričam – poče se bajagi snebivam, „recite, samo recite“ – čujem ga kako cel celcijat šljapka u onaj kal, te nema veći prevaranti od vas, on poče čupka onuj bradicu, te rezultati vi nikakvi, ne mož izlečite jedno obično močanje a ladomudite ga sas teoriju, vidim da poče da lupka s prsti od onaj astal, još gi i gledate s visinu, „tako je“ – izripi naučnik iz onuj fotelju – „sve su zaslužili“, čekaj malo doktore, ima još – reši se da mu dam gas do onuj dasku što su naučno utvrdili da mi fali, „ne želim više da slušam ta govna bihevioralna“, i ovoj sam morao da zapišem, ne bi ga nikad upamtio, „sve mora da se proživi, sve“ – poče i on da se izdira na mene; jebi mu majku, ko da nemaju nikog drugog od onolki pacijenti da se malo i na nji istrisav, onolke mušterije što heklav i čitav bajate novine, a on baš na mene, kad sam izlazio iz ordinaciju još je cepio neke knjige i šutirao stolice. E taj, baš taj, doktore, taj je trebao valjda da mene izleči, ako sam dobro razumeo? Ćutiš. Ako. Da se vrnem ja na ono, može?

 


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 1  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: